Na planeti sargarepa

Please share if you want to help to promote peace!

Nekada davno, na jednoj majusnoj planeti, ziveli su Vredni i Manje Vredni. Uz to su postojali i Veoma Vredni i Veoma Lenji. Kraće rečeno: bilo je kao i svuda u Univerzumu.

Jedino sto su i Lenji i Vredni sve sto su proizvodili - a to su uglavnom bile različite vrste sargarepe - bacali na jednu gomilu, sa koje bi onda zajedno jeli. To nije bilo kao sto je svuda.

Ali, jednoga dana, nekolicina Vrednih reče: "E, sad nam je dosta. Mi ovde samo rintamo i rintamo, onda dođu tamo neki koji se po ceo dan izlezavaju i lenčare na suncu, i jedu nasu sargarepu." I tako, oni vise nisu bacali sargarepu na zajedničku gomilu, nego su je ostavljali kod svojih kuća i zderali dok ne puknu.

Veoma Lenji slegose ramenima, i dalje jedući sa velike gomile, pri čemu su, naravno, vise toga jeli nego sto su sami donosili.

Srednje Vredni i Srednje Lenji primetise da je sad svako imao manje, jer su do tada Veoma Vredni uvek donosili mnogo sargarepe, vise nego sto su sami jeli.

Zato Srednje Vredni rekose: "Onda ćemo i mi da zadrzimo nasu sargarepu" i vise nisu donosili nista na veliku gomilu, već je svako sebi pravio po jednu gomilicu. "Nista nam drugo ne preostaje," rekose isto tako Srednje Lenji Veoma Lenjima.

I tako je sada svako imao ličnu gomilicu ispred svoje kolibe, te ako bi mu se prijela neka vrsta sargarepe koju na njoj nije imao, morao bi da proba da zameni svoju kod nekog drugog.

Uskoro započe velika trka i guzva, jer su svi nakon posla morali jos satima da se bave razmenom sargarepa, dok svako nije kod kuće imao one vrste koje su mu bile potrebne, ili za koje je barem mislio da su mu potrebne.

"Pa to su sasvim novi običaji!" razgovarase među sobom Veoma Lenji. Za njih sada nije bilo one gomiletine sa koje bi mogli da se ogrebu. Svako je odatle izvlačio neki drugi nauk. Neki su govorili: "Pa dobro, sad moram vise da radim." Ali, to nije bilo tako jednostavno. Kad god bi neki preobraćeni lenjivac dosao na polje da bere sargarepu, skoro uvek je tu već bio neko, ko bi mu rekao: "Hej, ovde sam ja posadio sargarepu, ovo je moje polje!"

Ostali su jednostavno odlazili do koliba Bogatih i odande sa gomile uzimali onoliko sargarepe koliko im je bilo volja. "Uvek smo uzimali sa zajedničke gomile i ako sada ima mnogo gomila, onda su sve to mnoge zajedničke gomile. U svakom slučaju, mi uzimamo odatle," rekose.

To se, naravno, nije dopalo Bogatima, te su počeli da grade ograde oko svoje sargarepe. Uskoro su svi morali da grade ograde oko svojih gomila, jer sto je vise njih imalo ograde, to su Veoma Lenji, drzeći se starih običaja, sve vise uzimali sa gomila bez ograda.

Uskoro su svi koji su imali gomilu, imali i ogradu oko nje. Sada su nakon posla morali da se bave ne samo razmenama, nego i krpljenjima i popravkama svojih ograda, kao i čuvanjem straze zbog onih koji bi ih preskakali.

Nije proslo mnogo i nekolicina njih je gunđala: "Ranije smo se nakon posla svi sretali kod velike gomile, pričali viceve i igrali babine-janjine. Sada svi samo čučimo kod svojih kuća, čuvamo svoje sargarepe i popravljamo ograde. Onda smo ujutru svi umorni, pa ne mozemo ni sargarepu čestito da poberemo. Nekako sad svi imamo vise posla, a manje sargarepe."

Zato neki predlozise da bi ipak bilo dobro vratiti se starim običajima, sa velikom zajedničkom gomilom. "Bolje da nahranimo nekolicinu grebatora, nego da se večito mučimo sa menjanjem, strazarenjem i krpljenjem ograda!"

Ali, Najbogatiji rekose: "Ne, ako se vratimo starim običajima, to onda znači da dozvoljavamo grebanje. Onda će svi hteti da se grebu i niko vise neće hteti da sadi sargarepu i umrećemo od gladi!"

"Ali nije bas tako," rekose drugi. "Većini njih je dosadno da se po ceo dan izlezava i bleji u sunce. Malo je njih, koji su stvarno toliko lenji. Branje sargarepe je zapravo zabavno."

"Ne," rekose Najbogatiji, "branje sargarepe nikako nije zabavno. Zabavno je samo imati sargarepu. Ako hoćete, vi slobodno mozete da delite sargarepu sa lenjivcima, ali mi sigurno nećemo poskidati nase ograde!"

"Tja," reče nekolicina Srednje Bogatih, "Ako neće Najbogatiji, onda ni mi ne mozemo da skinemo ograde. Nemamo toliko da bismo mogli da delimo sa lenjivcima."

I Srednje Siromasni rekose: "Ako samo mi budemo morali da delimo, onda ćemo svi imati premalo, u tome ne mozemo da učestvujemo. Zao nam je, ali moramo da zadrzimo nase ograde."

I tako ovoga puta ne bese nista od toga. Čak iako je zapravo većina njih znala da sada svi imaju vise posla a manje sargarepe, jednostavno nisu uspeli da se vrate starim običajima.

Na drugoj strani, događale su se neke interesantne stvari. Neki od onih koji nisu imali velika polja sargarepe, odlazili su kod Bogatijih i govorili: "Slusajte, ako mi svaki dan date nekoliko sargarepa, paziću na vase gomile."

Neki su imali neke druge ideje: "Onome ko mi da sargarepu, zakrpiću ogradu!"

Drugi su isli od kuće do kuće i predlagali: "Dajte mi par sargarepa, ići ću da ih zamenim za vas, ako za to mogu da uzmem svaku petu sargarepu."

Tako je to trajalo neko vreme, dok se nekolicina nije zamislila: "Sad bi zapravo trebalo da imam vise vremena, a ja moram da sadim sve vise sargarepe, da bih platio majstore za ogradu, noćne čuvare i zamenjivače!"

Zato je nekoliko njih opet predlozilo da se vrate starim običajima i da poskidaju ograde. Ali, gle čuda, ovoga puta protiv toga nisu bili samo Najbogatiji, već i Najsiromasniji: "Hoćete da nam uzmete posao," uzvikivali su majstori za ograde.

"Od čega onda da zivimo?" bunili su se noćni čuvari.

"Hoćete da pocrkamo od gladi?" vikali su zamenjivači sargarepe.

Tja, i tako je ostalo pri novim običajima.

Author's comments