Bio jednom neki čovek koji je bio sanjar. On je na primer razmišljao: Ma mora da je moguće da čovek gleda deset hiljada kilometara u daljinu. Ili je razmišljao: Mora da je moguće da se supa jede viljuškom. Razmišljao je: Mora da je moguće da se stoji na glavi, i razmišljao je: Mora da je moguće živeti bez straha.
Ljudi su mu govorili: "To sve je nemoguće, ti si sanjar." I govorili su mu: "Ti moraš da otvoriš oči i da prihvatiš stvarnost." I govorili su mu: "Postoje zakoni prirode koje ne možeš da promeniš!"
Ali čovek je govorio: "Ne znam... Mora da je moguće da se diše ispod vode. I mora da je moguće da se svako nahrani. I mora da je moguće da svako nauči ono što želi da zna. I mora da je moguće gledati u sopstveni stomak." A ljudi su mu govorili: "Saberi se čoveče, to neće nikada postojati. Ti ne možeš tek tako da kažeš: Ja hoću da se nešto desi i to nešto mora da se desi. Svet je takav kakav je i kraj priče."
Kada su otkrili telivizor i rentgenske zrake, čovek je mogao da gleda deset hiljada kilometara u daljinu i u sopstveni stomak. Ali niko mu tada nije rekao: "Pa dobro, bio si donekle u pravu." Čak ni kada su otkrili opremu za ronjenje i kada je moglo bez problema da se diše ispod vode. A čovek je razmišljao: Možda će jednoga dana biti moguće i živeti bez ratova.
Nekada davno, na jednoj majusnoj planeti, ziveli su Vredni i Manje Vredni. Uz to su postojali i Veoma Vredni i Veoma Lenji. Kraće rečeno: bilo je kao i svuda u Univerzumu.
Jedino sto su i Lenji i Vredni sve sto su proizvodili - a to su uglavnom bile različite vrste sargarepe - bacali na jednu gomilu, sa koje bi onda zajedno jeli. To nije bilo kao sto je svuda.
Ali, jednoga dana, nekolicina Vrednih reče: "E, sad nam je dosta. Mi ovde samo rintamo i rintamo, onda dođu tamo neki koji se po ceo dan izlezavaju i lenčare na suncu, i jedu nasu sargarepu." I tako, oni vise nisu bacali sargarepu na zajedničku gomilu, nego su je ostavljali kod svojih kuća i zderali dok ne puknu.
Veoma Lenji slegose ramenima, i dalje jedući sa velike gomile, pri čemu su, naravno, vise toga jeli nego sto su sami donosili.
Srednje Vredni i Srednje Lenji primetise da je sad svako imao manje, jer su do tada Veoma Vredni uvek donosili mnogo sargarepe, vise nego sto su sami jeli.
Zato Srednje Vredni rekose: "Onda ćemo i mi da zadrzimo nasu sargarepu" i vise nisu donosili nista na veliku gomilu, već je svako sebi pravio po jednu gomilicu. "Nista nam drugo ne preostaje," rekose isto tako Srednje Lenji Veoma Lenjima.
I tako je sada svako imao ličnu gomilicu ispred svoje kolibe, te ako bi mu se prijela neka vrsta sargarepe koju na njoj nije imao, morao bi da proba da zameni svoju kod nekog drugog.
Uskoro započe velika trka i guzva, jer su svi nakon posla morali jos satima da se bave razmenom sargarepa, dok svako nije kod kuće imao one vrste koje su mu bile potrebne, ili za koje je barem mislio da su mu potrebne.
"Pa to su sasvim novi običaji!" razgovarase među sobom Veoma Lenji. Za njih sada nije bilo one gomiletine sa koje bi mogli da se ogrebu. Svako je odatle izvlačio neki drugi nauk. Neki su govorili: "Pa dobro, sad moram vise da radim." Ali, to nije bilo tako jednostavno. Kad god bi neki preobraćeni lenjivac dosao na polje da bere sargarepu, skoro uvek je tu već bio neko, ko bi mu rekao: "Hej, ovde sam ja posadio sargarepu, ovo je moje polje!"
Ostali su jednostavno odlazili do koliba Bogatih i odande sa gomile uzimali onoliko sargarepe koliko im je bilo volja. "Uvek smo uzimali sa zajedničke gomile i ako sada ima mnogo gomila, onda su sve to mnoge zajedničke gomile. U svakom slučaju, mi uzimamo odatle," rekose.
To se, naravno, nije dopalo Bogatima, te su počeli da grade ograde oko svoje sargarepe. Uskoro su svi morali da grade ograde oko svojih gomila, jer sto je vise njih imalo ograde, to su Veoma Lenji, drzeći se starih običaja, sve vise uzimali sa gomila bez ograda.
Uskoro su svi koji su imali gomilu, imali i ogradu oko nje. Sada su nakon posla morali da se bave ne samo razmenama, nego i krpljenjima i popravkama svojih ograda, kao i čuvanjem straze zbog onih koji bi ih preskakali.
Nije proslo mnogo i nekolicina njih je gunđala: "Ranije smo se nakon posla svi sretali kod velike gomile, pričali viceve i igrali babine-janjine. Sada svi samo čučimo kod svojih kuća, čuvamo svoje sargarepe i popravljamo ograde. Onda smo ujutru svi umorni, pa ne mozemo ni sargarepu čestito da poberemo. Nekako sad svi imamo vise posla, a manje sargarepe."
Zato neki predlozise da bi ipak bilo dobro vratiti se starim običajima, sa velikom zajedničkom gomilom. "Bolje da nahranimo nekolicinu grebatora, nego da se večito mučimo sa menjanjem, strazarenjem i krpljenjem ograda!"
Ali, Najbogatiji rekose: "Ne, ako se vratimo starim običajima, to onda znači da dozvoljavamo grebanje. Onda će svi hteti da se grebu i niko vise neće hteti da sadi sargarepu i umrećemo od gladi!"
"Ali nije bas tako," rekose drugi. "Većini njih je dosadno da se po ceo dan izlezava i bleji u sunce. Malo je njih, koji su stvarno toliko lenji. Branje sargarepe je zapravo zabavno."
"Ne," rekose Najbogatiji, "branje sargarepe nikako nije zabavno. Zabavno je samo imati sargarepu. Ako hoćete, vi slobodno mozete da delite sargarepu sa lenjivcima, ali mi sigurno nećemo poskidati nase ograde!"
"Tja," reče nekolicina Srednje Bogatih, "Ako neće Najbogatiji, onda ni mi ne mozemo da skinemo ograde. Nemamo toliko da bismo mogli da delimo sa lenjivcima."
I Srednje Siromasni rekose: "Ako samo mi budemo morali da delimo, onda ćemo svi imati premalo, u tome ne mozemo da učestvujemo. Zao nam je, ali moramo da zadrzimo nase ograde."
I tako ovoga puta ne bese nista od toga. Čak iako je zapravo većina njih znala da sada svi imaju vise posla a manje sargarepe, jednostavno nisu uspeli da se vrate starim običajima.
Na drugoj strani, događale su se neke interesantne stvari. Neki od onih koji nisu imali velika polja sargarepe, odlazili su kod Bogatijih i govorili: "Slusajte, ako mi svaki dan date nekoliko sargarepa, paziću na vase gomile."
Neki su imali neke druge ideje: "Onome ko mi da sargarepu, zakrpiću ogradu!"
Drugi su isli od kuće do kuće i predlagali: "Dajte mi par sargarepa, ići ću da ih zamenim za vas, ako za to mogu da uzmem svaku petu sargarepu."
Tako je to trajalo neko vreme, dok se nekolicina nije zamislila: "Sad bi zapravo trebalo da imam vise vremena, a ja moram da sadim sve vise sargarepe, da bih platio majstore za ogradu, noćne čuvare i zamenjivače!"
Zato je nekoliko njih opet predlozilo da se vrate starim običajima i da poskidaju ograde. Ali, gle čuda, ovoga puta protiv toga nisu bili samo Najbogatiji, već i Najsiromasniji: "Hoćete da nam uzmete posao," uzvikivali su majstori za ograde.
"Od čega onda da zivimo?" bunili su se noćni čuvari.
"Hoćete da pocrkamo od gladi?" vikali su zamenjivači sargarepe.
Tja, i tako je ostalo pri novim običajima.
Neki čovek je imao jednog roba. On je morao da radi sve poslove za njega. Rob je prao čoveka, česljao ga , sekao mu hranu i stavljao mu u usta. Rob je pisao pisma za čoveka i čistio mu je cipele. Usivao mu je čarape, cepao mu je drva i palio mu je vatru u sporetu. Kada bi čovek pri setnji ugledao maline, rob je morao da ih za njega ubere i da mu ih stavi u usta. Da rob ne bi pobegao, čovek ga je drzao vezanog na lancu. Dan i noć je morao da ga drzi i vodi sa sobom inače bi rob pobegao. U drugoj ruci je čovek uvek drzao bič. Kad god bi rob vukao i trzao lanac, čovek je morao da ga izbičuje. Kad bi ga posle toga bolele ruke i kad bi bio iscrpljen od bičovanja, psovao je na roba, na lanac i na sve. Ponekad je kradom sanjao o vremenu kada je bio mlad i kada jos nije imao roba. Onda je mogao slobodno da luta po sumama i da bere maline bez tog stalnog trzanja na lancu. Sad čak ni u klozet nije mogao da ide sam. Prvo, zato sto bi rob onda pobegao , a drugo, ne bi imao ko da mu obrise guzu, a on za to nije imao slobodnu ruku. Jednom kada je tako psovao, neko mu je rekao: Pa dobro, ako je to tako grozno, zasto ne pustis tog roba na slobodu?" .,,Da", reče čovek, ,,da me ubije!". Ali tajno , čovek je sanjao o slobodi. A rob, da li je i on sanjao o slobodi? Ne, u slobodu taj već odavno nije verovao. On je samo sanjao o tome kako je on gospodar i vodi čoveka na lancu i bičuje ga i kako ovaj njemu brise guzu. O tome je sanjao on.
Negde na nekoj drugoj planeti ili u nekom drugom vremenu, postojale su dve zemlje po imenu Ovde i Onde. Bilo je i drugih zemalja, kao sto su Tu Pored ili Tamo Daleko, ali se u ovoj priči radi o zemljama Ovde i Onde.
Jednoga dana, vrhovni staresina zemlje Ovde drzao je govor pred svojim građanima. Zemlja Onde pritesnila je zemlju Ovde, rekao je on pri tom, stanovnici zemlje Ovde ne mogu vise mirno da gledaju kako zemlja Onde sa svojom granicom pritiska i sputava zemlju Ovde.
"Tako su se prilepili za nas, da vise ne mozemo ni da disemo!" vikao je. "Ne mozemo vise ni da mrdnemo. Nisu spremni ni malo da se pomere, ni malo mesta da naprave, ni malo slobode kretanja da nam dozvole. Ali, ako oni sami nisu na to spremni, onda ćemo mi morati na to da ih primoramo.
Mi ne zelimo rat. Mi zelimo večiti mir. Ali, na zalost, nije uvek onako kako mi to zelimo. Time sto nisu spremni da se malo pomere sa svojom zemljom, oni nas primoravaju na rat. Ali, mi se ne damo primorati na rat. Mi ne! Mi nećemo dozvoliti da nas nateraju da besmisleno zrtvujemo svoje najbolje sinove, da nase zene postanu udovice, nasa deca siročići! Zato moramo da slomimo svu silu te zemlje, pre nego sto nas nateraju na rat. Zato, građani, da bismo zastitili sopstvene zivote, da bismo spasli sopstvenu decu, ovime zemlji Onde objavljujem rat!"
Zbunjeni stanovnici zemlje Ovde pogledase prvo jedni druge. Onda pogledase svog vrhovnog staresinu. Onda pogledase sve te specijalne policijske trupe sa slemovima i topovima, koje su stajale oko trga, odusevljeno aplaudirale i uzvikivale: "Ziveo vrhovni staresina! Dole Onde!"
I poče rat.
Jos istoga dana vojska zemlje Ovde presla je granicu. Bio je to grozan prizor. Tenkovi su bili
nalik ogromnim gvozdenim azdajama. Pred sobom su gazili sve sto bi im se naslo na putu. Iz svojih topovskih cevi mogli su da ispaljuju granate, koje su sve kidale u komade i otrovne gasove, koji su sve ubijali. Svaki od njih iza sebe je ostavljao traku smrti u sirini od po sto metara.
Ispred njih bujna suma, iza njih vise nista.
Nebo bi postajalo tamno na mestima gde su preletali avioni i onaj ko bi se nasao ispod, bacao bi se licem na zemlju, sav prestrasen od tolike buke. A gde god su padale senke aviona, padale su i njihove bombe. Između ogromnih aviona na nebu i tenkova na zemlji, zujali su rojevi helihoptera, nalik nekim malim, zlim muvama. Vojnici su izgledali kao čelicni bojni roboti u svojim zastitnim odelima, koja su ih stitila od metaka, gasa, otrova i bacila.
U rukama su nosili teske bojne masine, sejući ubojite metke ili laserske zrake, koji su topili sve pred sobom.
I tako je marsirala nezadrziva armija zemlje Ovde, sa namerom da nemilice unisti svakog neprijatelja. Ali, gle čuda: od neprijatelja ni traga ni glasa.
Prvoga dana vojska je u neprijateljsko područje prodrla deset kilometara, drugog dana dvadeset. Trećeg dana presla je preko velike reke. Svuda je nailazila samo na napustena sela, poznjevena polja, ispraznjene fabrike, prazne magacine. "Sigurno se kriju, kad prođemo napasće nas s leđa!" urlao je vrhovni staresina. "Pretrazite svaki stog sena i svako đubriste!" Vojnici su preturali po đubristima, ali sve sto su pri tom nalazili bile su samo gomile dokumenata: ličnih karti, izvoda iz matičnih knjiga rođenih, potvrda o drzavljanstvima, pasosa, dokaza o vakcinacijama, potvrda o upisanim fakultetima, potvrda o oslobađanju plaćanja poreza na radio, dokaza o plaćenim porezima na pse i na stotine drugih. Pri tom su iz svih ličnih isprava bile povađene fotografije. Niko sebi nije mogao da objasni, sta bi to trebalo da znači.
Veliki problem predstavljali su putokazi. Ili su bili sklonjeni, ili okrenuti naopako, ili premazani, neki su čak bili i ispravni, tako da se nije moglo osloniti ni na to da su zasigurno pogresni. Vojnici su stalno nestajali, čitave čete su se gubile, divizije lutale naokolo, te bi tako po koji napusteni general psujući slao vozače na sve strane, u potragu za njegovim vojnicima. Vrhovni staresina morao je odmah da regrutuje geometre i nastavnike geografije iz svoje zemlje, ne bi li puteve u porobljenoj zemlji obelezio kako treba.
Četvrtog dana pohoda, armija zemlje Ovde imala je svog prvog zarobljenika. Pri tom to nije bio vojnik, već civilno lice, koje su pronasli u sumi, sa korpicom za pečurke u ruci. Vrhovni staresina naredio je da ga dovedu kod njega lično na saslusanje. Zarobljenik je rekao da se zove Hans Miler i da je po zanimanju skupljač gljiva. Ličnu kartu, reče, je izgubio, a o tome, gde je vojska zemlje Onde, on ne zna nista.
U toku narednih dana, armija zemlje Ovde zarobila je nekoliko hiljada civila. Svi oni zvali su se Hans ili Liza Miler i niko od njih nije imao lične isprave. Vrhovni staresina je besneo.
Konačno, osvojen je i prvi veći grad. Svuda su se mogli videti vojnici, koji su pisali imena ulica po zidovima kuća. Plan grada morali su da poruče od tajne sluzbe. U toj zurbi, naravno, napravljena je gomila gresaka, te su se neke ulice sa leve strane zvale drugačije nego sa desne i na gornjem kraju drugačije nego na donjem. Čete su stalno lutale kroz grad, na čelu sa već nekim narednikom koji psuje i mlati sa planom grada u ruci. I uopste, u gradu nista nije funkcionisalo. Ni elektrovod, ni gasovod, ni telefon, nista.
Vrhovni staresina naredio je da se objavi da je strajk zabranjen i da svi odmah moraju da se vrate na svoja radna mesta.
I ljudi su zaista odlazili u fabrike i kancelarije, ali ipak nista nije funkcionisalo. Kad god bi vojnici dosli i pitali. "Zasto se ovde ne radi?", ljudi bi odgovarali: "Gospodin inzenjer nije tu" ili "Majstor nije tu" ili "Gospođa direktorka nije tu".
A kako da se pronađe gospođa direktorka, kad su se sve zvale Liza Miler?
Vrhovni staresina objavio je da će biti streljan svako, ko ne kaze svoje pravo ime i titulu. Od tada se stanovnici zemlje Onde vise nisu prezivali Miler, nego već nekako drugačije, ali kao da je to bilo od neke pomoći.
Sto je armija dalje prodirala u zemlju, to je sve postajalo sve teze. Uskoro je ponestalo sveze hrane za vojnike, te je sve moralo da se donosi iz Ovde. Zeleznica nije radila, zeleznicari su se dosađivali unaokolo ili pomerali lokomotive tamo-vamo bez ikakvog smisla. Vozači lokomotiva svađali su se oko vagona, a svi sefovi, koji su ista znali, nestali su. I niko nije mogao da ih nađe.
Vojnicima niko nije činio nista nazao. Stoga su oni uskoro postali neobazrivi, počeli da setkaju otkopčanih slemova i čavrljaju sa ljudima. A stanovnici zemlje Onde, koji su od vojske sakrili sve jestivo, delili bi ono malo svoje hrane sa pokojim vojnikom, ili bi svoju svezu salatu ili domaći kolač menjali za konzerve: toga su vojnici naime, imali dovoljno, vec su im na nos izlazile.
Doznavsi to, vrhovni je staresina pobesneo i zabranio svim vojnicima da napustaju svoje smestaje, osim kada su u trupama ili patrolama. Vojnicima se to nije dopalo.
I na kraju, armija je zaposela i glavni grad zemlje Onde. Ali, i u njemu je sve bilo kao i svuda u toj zemlji. Nije bilo saobraćajnih znakova, ni brojeva na kućama, ni imena na vratima, ni direktora, ni inzenjera, ni majstora, ni policajaca, ni sluzbenika. Ministarstva su bila prazna, svi akti nestali. Niko nije znao gde je vlada.
Tu je vrhovni staresina odlučio da konačno postupi ostro. Svim odraslima naredio je da odu u svoje pogone i kancelarije. Ko ostane kod kuće, biće streljan.
Potom je lično otisao u centralu elektrovoda i naredio da tamo dođu svi vojnici i oficiri, koji su u svojoj zemlji radili u elektrovodu. Odrzao je radnicima govor i rekao im, da za dva sata mora biti struje. Oficiri su komandovali, vojnici kontrolisali, radnici trčali tamo-vamo i radili tačno ono sto su im oficiri naređivali. Bilo je naravno, jezivog haosa, ali ne i struje.
Tu vrhovni staresina pozva nazad sve oficire i reče radnicima: "Ako za pola sata ne dođe struja, svi ćete biti streljani!" I gle, za nekih pola sata bi svetlo. Vrhovni staresina reče: "Jel vidis, bando jedna, čovek mora samo posteno da vam potprasi pete!" i ode sa svojim vojnicima u centralu gasovoda, da i tamo uradi isto.
Ali, sledećeg dana opet nije bilo struje i kada se vrhovni staresina pojavio sa četom specijalno obučenih vojnika-ubica u nameri da istrebi sve radnike u elektrovodu, centrala je bila prazna i svi njeni radnici pomesali su se među ljude u fabrikama i kancelarijama.
Tada on naredi svojim vojnicima da jednostavno pokupe hiljadu ljudi sa ulice i streljaju ih. Ali, zbog proračunatog lukavstva stanovnika zemlje Onde, koji su uvek bili ljubazni prema vojnicima, moral trupe je već bio toliko omeksan, da niko nije bio spreman da strelja tek tako nekakvih hiljadu ljudi, koji nista nisu učinili. To isto vrhovni je staresina potom naredio svojim vojnicima-ubicama, ali su mu oni stavili do znanja, da su obični vojnici već jako nezadovoljni i da bi u slucaju streljanja hiljadu ljudi, moglo da dođe i do pobune.
I tako vrhovni staresina poče da prima pisma od svojih nadređenih kod kuće, koji su mu pisali: "Vrhovni staresino! Dokazali ste svoju stratesku obdarenost i svoju militarističku genijalnost i mi Vam čestitamo na Vasim mnogobrojnim sjajnim pobedama. No, sada Vas molimo da se vratite i te ludake u toj zemlji prepustite njima samima. Isuvise nas kostaju. Ako iza svakog radnika treba da postavimo po jednog naoruzanog vojnika, koji će mu pretiti streljanjem i po jednog inzenjera, koji će mu reći sta treba da radi, onda se čitavo to osvajanje nekako vise ne isplati. Molimo Vas, da se vratite kući, jer se nasa voljena zemlja već predugo odriče Vaseg blistavog prisustva."
Vrhovni staresina tu spakova svoju armiju, uprtivsi
sa sobom sve vredne masine i druge dragocenosti koje su njegove trupe
mogle da transportuju i psujući se vrati kući.
"Ali barem smo im pokazali", rezao je, "Tim kukavicama. Sta će sada da rade, budale! Kako će sada da utvrde ko je inzenjer, ko lekar, ko stolar? Bez svedočanstava i diploma! Kako će da odrede ko treba da zivi u vili, a ko kao podstanar, kad niko ne moze da dokaze sta mu pripada? Kako će da se snađu, bez tapija, kaznenih registara, vozačkih dozvola, titula i uniformi? Kakvu će samo zbrku da imaju! I sve to, samo da ne bi morali da ratuju sa nama, kukavice."
Gde ima mnogo ljudi , tu se uvek desavaju stvari koje niko nije mogao da predvidi ili planira. Mogu čak i da se dogode stvari koje niko ne zeli. A ipak su sami ljudi ti, koji čine te stvari. Zvuči neverovatno? Pomislite samo na zastoj na nasim autoputevima. Da li neko hoće taj zastoj? Da li neko bas stvarno hoće da stoji na vrućem, prasnjavom autoputu i da se znoji? Naravno da ne. Svako hoće da sto pre negde stigne. I bas zbog toga se svi i nađu u zastoju. I to redovno i opet i opet.
Ever since I started writing books for children, I have considered it important to deal with the difficult subject of war and peace in a way that children can understand. It seems to me that it is not enough to tell children that war is terrible and that peace is much nicer. Although even that is a step forward, of course, considering there was once a youth literature that glorified the military and combat action. But most children in our latitudes know that war is something terrible and peace is much nicer. But is peace possible? Or is war an unavoidable destiny that keeps befalling humankind? Doesn’t our history class, as well as the evening news, teach us that war has always existed everywhere in the world and is still with us? A culture of peace, understanding of others, peaceful resolution of conflicts – all of that is well and good: but what if the others do not want to go along?
I cannot imagine how we can banish war from the life of humankind, if we do not search for the causes of war. Only when the cause of a disease is discovered, can a focused and effective method be found to fight it.
It is true that I just skipped all my history classes at university, but at home I have continued my studies of history for myself to this day because, as a writer, the question of what determines people’s actions and thoughts is naturally always on my mind. But of course I cannot claim to have found the philosopher’s stone or that in my stories I could absolutely explain the causes of war. And I also cannot present a complete recipe for the avoidance of future wars. But I want the stories to do more than just give people "food for thought." Writers are always trying to give people something to think about, but at some point, someone is going to have to start thinking. The stories I have collected here are intended to suggest a direction in which a person can continue to think; they are intended to convey a feeling for where and how to search for the causes of war.
Maybe the intentions of the book can best be summed up like this: I try to show how our actions can be interconnected in such a way, that the ones who do not try their best to further their own interests must perish. But that on the other hand by each of us trying to further our own interests we may in fact unintentionally increase the loss or make worse the damage for all of us. And that we cannot escape this dilemma unless we communicate with each other and coordinate our actions. This moral is simple enough, but the hard thing is to really see through the complex ways in which the actions of individuals, groups, nations, states on this planet are interconnected.
I am trying to teach children to begin to recognize that sort of social mechanism, and I think that this is a novel approach in children's literature.
The Dreamer took shape during a weeklong workshop, arranged by the cultural initiative "Fireworks" in the Oetz valley, Tyrol. The theme was "Free as the Wind and the Clouds." There the children and I wrote a "Wind and Cloud Book."
The Planet of Carrots shows how a specific social system can develop its own dynamic, so that it becomes very difficult to change anything in the system, and even those who are actually placed at a disadvantage by the system can become its defenders.
The Slave is about how it can happen that people create systems of which they themselves become prisoners. You might want to ask you students why the slave only can think in terms of master and slave.
The Strange War shows a possible form of passive resistance. What kind of resistance is possible depends, of course, on the goals of the aggressors. If the aggressors are intent on wiping out the other nation, this form of resistance will not be possible. But most wars are waged to subjugate people, not to exterminate them.
Select afterword failed: Table 'at27023_peaceculture.Texts' doesn't exist